Iako je aikido relativno nov u svetu borilačkih veština, on je nasleđe bogatog kulturnog i filozofskog porekla. Aikido je stvorio Morihej Uešiba (1883-1969) u Japanu.Pre nego što je stvorio aikido, Uešiba je opsežno trenirao nekoliko različitih borilačkih veština, kao i borbu mačem i kopljem. Posvetivši se i proučavanju religije izgradio je učenje o opštoj harmoniji i društvu. Sjedinjavajući ove principe sa svojom borilačkom veštinom, Uešiba je neke aspekte aikida razvio u skladu sa svojim filozofskim i religioznim učenjem.

Naziv Aikido nastao je od tri japanske reči – AI(合) KI(気) DO(道) , koje mogu biti prevedene kao put postizanja harmonije sa kijem Univerzuma. Ki se u svome najjednostavnijem tumačenju može označiti kao „praenergija“ kojom je ispunjeno sve oko nas i mi sami. Ravnoteža i tok te energije u našem telu i njena razmena sa prirodom određuje naše psihofizičko stanje i zdravlje. U borilačkom smislu, kroz tehnike aikida, ovaj princip harmoničnosti ogleda se u ideji da se uklopimo u napad i da energiju napadača iskoristimo za odbranu. Primena ovog i svih ostalih principa na kojima se zasniva aikido može se spoznati jedino na treninzima.

Današnji aikido ima svoje korene u ratnoj veštini jedne od najstarijih japanskih feudalnih porodica, Minamoto Takeda. Smatra se da je princ Teijun, šesti sin cara Seive (850-880), izmislio veštinu borenja pod nazivom Aiki Djucu. Preko prinčevog sina Cunemota veština je preneta do sledeće generacije Minamoto. Ovu veštinu dalje usavršava Šinra Saburo Jošimicu, veliki general i strateg, mlađi brat Jošija Minamota, takođe ratnika. Njegovi sinovi se razvijaju u poznate borce, dodajući nove elemente i tehnike i prilagođavajući ih tada poznatim hladnim oružjima. Drugi Jošimicuov sin Jošikijo, živeo je u dvorcu Takeda u pokrajini Kai.

U epohi Kamakura (1185-1336), rađa se samuraj i tokom narednih vekova, svaki klan razvija specifične škole borenja, koje su pohađali samuraji. U Japan dolazi i veliki broj učitelja iz Kine. Javlja se i veliki broj škola mačevanja i džudžice. Sve veštine su tokom narednih vekova bile najstrože čuvane tajne i odavanje tehnika škole, nekome van klana, kažnjavalo se najstrožijom kaznom, smrću. Veliki deo efikasnosti i moći drevnih škola džudžice, bio je upravo u tajnosti tehnika.

Epoha Sengoku (1467 – 1600), donosi stogodišnji rat koji je opustošio Japan i u tom periodu se u praksi usavršavaju mnoge tehnike džudžice. Krajem ove ere, dolazi do opadanja moći porodice Takeda i glava porodice Kunicugu, 1574 god. premešta dvorac iz Takede u Aizu. Borilačke tehnike, koje je preneo svojim naslednicima, bile su poznate po nazivu, aizu todome veština. Početkom Edo perioda (1600-1867), završava se epoha ratova i počinje epoha mira, a Japan se ujedinjuje pod Tokugava šogunatom. U tom periodu Takeda klan iz Aize, svoju veštinu čuva i usavršava u potpunoj tajnosti, sve do meiji perioda 1868. godine. Tada Japan izlazi iz vekovne izolacije i, pod zapadnim uticajem, ukida se feudalni sistem. Na novo doba mnogi samuraji nisu mogli da se priviknu, jer više nije bilo ratova, a vatreno oružje je potisnulo hladno.

Sokagu Takeda (1860-1943)

Tradicionalnim veštinama zapretilo je izumiranje. Glava porodice i mačevalačkog Aizu klana, Sokagu Takeda tada je počeo da podučava veštinu borbe Daito Rju Aiki Djudjucu, izvan kruga porodice, putujući Japanom sve dok se nije nastanio na Hokaidu. Najbolji učenik Sokagu Takede bio je Morihej Uešiba, osnivač Aikida. Dodao je vlastite zahvate i uveo nove principe kojima je oplemenio mnoge tehnike Daito Rju, u skladu sa svojim uverenjima. Rezultat je bio Aikido, koji se kao veština konačno formirao pedesetih godina 20. veka i zauzeo svoje ugledno mesto u budo porodici.

O Sensei: “Aikido je ai (ljubav). Svoje srce pretvarate u ogromnu ljubav svemira, a tada morate zaštitu i ljubav za sve učiniti svojom misijom. Pravi budo mora sadržati to sve. Pravi budo znači pobediti samoga sebe i eliminisati mržnju u srcu protivnika…ne, put postizanja ličnog savršenstva je onaj u kome je protivnik savladan. Tehnika aikida je asketski trening i način na koji postižete ujedinjenje tela i duha putem shvatanja principa univerzuma.”

O Sensei Morihei Ueshiba

Od 26. aprila 1969. godine Aiki doshu bio je sin O senseija, Kishomaru Ueshiba.

Kishomaru Ueshiba

Od 18. januara 1999. Aiki doshu Aikikai fondacije postaje Moriteru Ueshiba, unuk O-senseia.

Moriteru Ueshiba

Od proleća 2015. Dojo-cho Hombu dođoa je Waka sensei Mitsuteru Ueshiba, praunuk Morihea Ueshibe.

 

Hombu Dojo

Godine 1931. zalaganjem članova Izvršnog odbora novoosnovane organizacije Kobukan, završava se Centralna sala (Hombu dođo) u Tokijskom kvartu Vakamacu-čo. Pored nje je 1968. godine sazidana nova trospratna zgrada sa tri dođoa ukupne površine 240 tatamija, gde se i danas nalazi sedište Aikikai fondacije.

Nova veština stiče sve veću popularnost. Otvaraju se širom Japana ogranci Centralne organizacije u kojima majstor Uešiba održava kurseve. Veliko interesovanje dovodi i do reorganizacije Kobukana, koji menja ime u Kobukai i postaje fondacija 1940. godine. Ali ubrzo, zbog izbijanja rata, ova organizacija prestaje sa svim aktivnostima. Veliki broj studenata je pozvan u vojsku, tako da rad u Hombu dođou postepeno zamire. U to vreme Morihej Uešiba odlučuje da se povuče iz Tokija na jedno imanje u profakturi Ibaraki blizu grada Ivame, gde se posvećuje poljoprivredi i konačnom oblikovanju nove veštine kojoj najzad, posle mnogo traganja, daje ime AIKIDO. Ovome su predhodila imena kao “aiki-nomiči” (put ka aikiju), “aiki-đu-đucu” i “aiki budo”. Na ovom imanju je podigao i hram posve ćen aikidu, kuću i mali dođo u kome i danas veliki broj studenata iz svih krajeva sveta uvežbava ne samo tehnike aikida, nego pokušava da oseti i onaj duh kojim odiše ceo taj prostor, gde se konačno oformila jedna do tada nepoznata budo diciplina.

Neposredno po završetku drugog svetskog rata, novembra 1945. iako su sve budo aktivnosti bile zabranjene, Kobukai organizacija se još jednom reorganizuje, menja ime u Aikikai fondacija i dobija novo rukovodstvo. Godine 1948, čim je zabrana budo aktivnosti ukinuta, Aikikai spremno i organizovano kreće u nove akcije i vrlo brzo obnavlja svoje članstvo, otvara vrata svim zainteresovanim i postaje snažna organizacija koja svoje aktivnosti prenosi i van Japana.

Veliki učitelj, iako redovno treninge održava u Hombu dođou u Tokiju, veći deo vremena provodi u Aiki svetilištu u Ivami, neprekidno usavršavajuči tehnike aikida. Ovo je bila njegova preokupacija i glavna aktivnost sve do duboke starosti, ili tačnije do poslednjeg dana, 26. aprila 1969. godine kada Morihej Uešiba umire. Ni do tog poslednjeg dana on nije do kraja zaokružio i konačno prestao sa traganjem za novim oblicima materijalizacije vrhunskih teoretskih principa na kojima aikido počiva. Zato se i danas aikido proučava kao otvoreni sistem sa velikim mogućnostima nadgradnje koja dolazi posle doslednog i temeljnog proučavanja onoga što je Veliki učitelj ostavio u nasleđe ne samo svojim neposrednim učenicima i narodu iz kojeg je ponikao, već celom čovečanstvu, u nadi da će kroz aikido ljudi bolje upoznati sebe, stupiti u harmoniju sa ljudima oko sebe i napokon, postati svi jedna porodica.

 

International Aikido Federation (IAF)

IAF je osnovana 1975. godine i do danas status punopravnog člana imaju 42 nacionalne organizacije. Na čelu ove organizacije se do 1999. Godine nalazio Kishomaru Ueshiba, sin Moriheja Ueshiibe, osnivača aikida. Nakon smrti svog oca, od 18.januara 1999. Aiki doshu i predsednik IAF je Moriteru Ueshiba, unuk O-senseia. Osamdesetih godina prema različitim podacima IAF je imala između 150 000 i 700 000 članova. Najjače nacionalne aikido federacije u svetu, neračunajući Japan su: Aikikai Francuske, Aikikai USA, Aikikai Italije, Aikikai Brazila.

Nevezano za organizacionu pripadnost, aikido je u stalnoj ekspanziji i danas se procenjuje da ga u svetu vežba preko 4 miliona ljudi.

 

 

Principi Aikida

1. Sklanjanje sa linije napada

Osnovni princip koji nam omogucava da se sklonimo i od napadacevog napada i da uopšte nastavimo sa izvodenjem tehnika.

 

2. Neopiranje

 

Princip poznat i u džudou: „Kad te gura vuci – kad te vuče guraj”, u aikidu glasi: „Kad te gura okreni se – kad te vuče udji”.

 

3. Minimalno rastojanje – (MA AI)

Ovde se misli na rastojanje ukea i torija gde uke da bi napao mora da napravi korak ka nama. Narušavanje ovog rastojanja od strane ukea neće nam omogućiti da se na vreme sklonimo sa linije napada tako da poštovanju ovog principa treba posvetiti posebnu pažnju. Ako je ma ai narušen, nemoguće je sklanjanje sa linije napada i izvođenje tehnike.

4. Harmoničnost

Prilikom uvežbavanja tehnika aikida, za posmatrača neupućenog u veštinu, ovaj princip je najuočljiviji. Mnogima zato veliki deo tehnika aikida deluju „nerealno“. Tehnike budoa, na prvom mestu, treba da posluže postizanju harmonije sa samim sobom i našom okolinom. Ovakav način izvođenja tehnika ne čini ih manje efikasnim, već naprotiv, savršenim.

Rangiranje u Aikidu

Prema standardima koje je postavila Međunarodna aikido federacija (IAF), postoji 6 kju stepena ispod crnog pojasa. U IAF nema obojenih pojaseva. Druge organizacije često korisite sistem obojenih pojaseva da bi označili kju rang.

U Srpskoj aikido federaciji primenjuje se sistem rangiranja koji koristi Međunarodna aikido federacija.

To znači da se stepeni pre sticanja majstorskog zvanja rangiraju od 6. do 1. Kju stepena, pri čemu se ne koriste obojeni pojasevi već svi učenici nose pojas bele boje. Za decu se praktikuje rangiranje od 12. ka 1. kju stepenu u zavisnosti od uzrasta. Nosioci dan stepena nose hakame teget ili crne boje.

Pravo polaganja zavisi u prvom redu od broja časova vežbanja. Drugi važan faktor može uključiti stav onoga koji trenira u odnosu prema drugima, redovno posećivanje i u nekim organizacijama, doprinos održavanju dodžoa ili širenju aikida. Ma koji da je kriterijum za unapređenje, važno je zapamtiti da dobijanje stepena ne znači i sposobnost. Najvažnije postignuće u aikidu ili nekoj drugoj borilačkoj veštini nije spoljna ocena napretka, već pre korist koju od treninga imate za sebe.

Aikido ima sistem stepenovanja, tj. pojaseva, u kome svako ko predano vežba može da napreduje, ali ovaj sistem ne postoji sebe radi. Namera je da se njime podstakne želja za daljim napredovanjem i da se ojača samopouzdanje pojedinca. Ne dozvolite da vas ponesu stepenovi, kao takvi. Ponižavajuće je kada pokušavamo da steknemo pojas za koji nemamo odgovarajuću spremnost. Takvo vežbanje nema veze sa pravom željom za napredovanjem, to je krajnja taština. Ako vaša ličnost i tehnike zajedno napreduju, bez vaše želje za tim, ljudi će priznati vašu vrednost, a napredovaćete i u zvanjima.

Tokom svih godina treninga, morate neprekidno napredovati – fizički, mentalno, socijalno i duhovno. Prirodna primena aikida mora napredovati. Ukoliko prestanete da trenirate, vaš aikido će prestati da se razvija, bez obzira na nivo koji ste prethodno dostigli. Samo ulaganje vremena u treniranje nema smisla. Kvalitet i intenzitet treninga, otkrića i odgovori do kojih dolazite svakoga dana – to je najvažnije.

Ako imate svu potrebnu snagu ličnosti i snagu tehnike, a još uvek ne napredujete u stepenima, to neće imati značaja za vas, jer ćete u svome srcu i telu imati izbistrene principe univerzuma i istinsku snagu. Univerzum sve nas poznaje i možemo da budemo nezainteresovani za to da li nas ljudi priznaju ili ne.

Judanša stepen se daje iz mnogo razloga, ne samo zbog tehničkih sposobnosti. Činjenica da je neka osoba dobila judanša stepen ne znači da je već postigla tu sposobnost. To znači da ispitivač misli da će ga učenik dostići upravo podstaknut tom dodatnom odgovornošću iako možda trenutno nije pokazao veliki nivo znanja. Naravno, unapređenje bilo kog  judanša stepena podrazumeva određenu tehničku prefinjenost, ali samo to nije dovoljno. Instruktor drugačije vidi dok gleda učenika kako vežba.Vidi njegovu ličnost i njegov razvoj. Obično zna koju vrstu poteškoća taj učenik treba da prevaziđe, koliko je ta osoba uradila za grupu kojoj pripada, koliku odgovornost nosi i koliko je uradila da pomogne drugima. Zna, isto tako, socijalni i duhovni napredak te osobe, kao i njenu sposobnost da bude vođa. Često se pitaju kako bi učenik trebalo da trenira i s kojim ciljevima za svaki judanša stepen. Veći deo toga se ne može izraziti rečima, već mora doći iz srca svakog učenika, s njegovim napretkom, u razumevanju principa aikida.

 

 

Oprema za vežbanje

 

Kimono (Aikido gi)

Da biste počeli da vežbate aikido nije neophodno imati neku posebnu opremu. Za početak će biti sasvim dovoljno da imate običnu pamučnu trenerku i papuče u kojima ćete doći od svlačionice do sale. Nešto kasnije ćete uočiti da je za ozbiljnije vežbanje ipak potrebno imati pravu opremu.

Dobro je imati kimono. U aikidu se  nosi kimono bele boje. To može biti kimono kakav koriste vežbači za džudo zato što je on veoma izdržljiv. Da biste mogli da učvrstite kimono potrebno je da imate pojas. U Aikikai Srbije se praktikuje da se stepenovi ne obeležavaju pojasevima u boji, već svi koji nemaju majstorsko zvanje nose beli pojas.

 

Hakama

Majstori aikida pored crnog pojasa nose i hakamu crne ili teget boje.

Hakama je deo tradicionalne japanske odeće koji podseća na široke pantalone

Hakama se vezuje trakama oko struka i nose je yudanshe tj. nosioci crnog pojasa. Devojke viših pojaseva u nekim salama nose bele hakame iako nemaju dan pojas. Hakama se nosi i u Kendou i Iadu. Aikido mnogi prepoznaju po hakami. Sem što označava dan pojas i što lepo izgleda daje i osećaj stabilnosti. Učenici je ne nose, pored ostalog, i zbog toga se sa hakamom ne bi jasno videlo njihovo kretanje i teže bi bilo ispraviti greške.

Svima kojima se čini da je dug period dok ne steknu pravo da je nose, bilo bi lepo da se podsete razmišljanja Koichi Tohei senseia – “O pojasevima u aikidou”.

Aikido ima sistem stepenovanja tj. pojaseva, u kome svako ko predano vežba može da napreduje, ali ovaj sistem ne postoji sebe radi. Namera je da se njime podstakne želja za daljim napredovanjem i da se ojača samopouzdanje pojedinca. Ne dozvolite da vas ponesu stepenovi, kao takvi. Ponižavajuce je kada pokušavamo da steknemo pojas za koji nemamo odgovarajuću spremnost. Takvo vežbanje nema veze sa pravom željom za napredovanjem, to je krajnja taština.

“U poslednje vreme, kako je ime aikidoa počelo da se širi po svetu, pojavili su se ljudi koji podučavaju lažni aikido i prodaju svoje stepenove pokušavajuci da osvoje popularnost i privuku nove učenike. Upotreba principa univerzuma za postizanje sopstvene slave, naročito je rđava u ovakvom slučaju, jer je cilj aikidoa da razvije humanu ličnost. Učenik mora da napreduje i kao čovek dok napreduje ka višim pojasevima. Mali napredak u tehnikama, bez napredovanja u razvoju celokupne ličnosti, ne bi trebao da bude dovoljan za sticanje višeg stepena. Ako ste nezadovoljni svojim stepenom ne preispitujte samo svoju tehniku. Stanite da bi sagledali i nedostatke vaše ličnosti. Uobičajeno gunđanje o nenapredovanju pokazuje duhovnu nezrelost.“

(“Aikido u svakodnevnom životu” Kochi Tohei)

Oružje

Osim gore navedene opreme za treninge sa oružjem potrebno je imati bokken (drveni mač). Boken svojim oblikom veoma podseća na katanu (japanski mač). Osim bokena u aikidu se koristi štap – Jo (džo) i nož – tanto.